= Distante =

U raskosnoj kuci u centru Mexico Cityja luksuzno vecera porodica Gonzales. Miranda je namirisala da nesto nije kao pre.
- Pa dobro, sta se desilo? Zasto cutite? - rekla je Miranda i spustila salvetu naglo na sto tako da se zatresla voda u casi pored tanjira.
- Mi? Nista se nije desilo... - rekao je tata Guillermo cudeci se pitanju.
- Da, da..nije nista.. - rekla je mama Julia.
- Dajte molim vas, znas me, znam te, koga vi lazete? U cemu je problem? - Miranda je bila uporna.
- Nije nista, Miranda cuti i jedi. - rekao je Guillermo vec gubeci strpljenje.
- Nije nista? Ma kako da ne... - rekla je i gledala u njih i dalje sumnjivo.
- Miranda, pobogu, ako smo ti rekli da nije nista, onda nije nista! Jesi zavrsila veceru? Jesi! Onda idi u sobu! - i Julia je izgubila strpljenje i dreknula na Mirandu.
- Ali... - Miranda je gledala u cudu u svoju mamu. Ona je nikad nije poslala u sobu.
- Nema ali, cula si mamu, idi u sobu. - rekao je Guillermo smirenim glasom.
Miranda je ljutito, ali elegantno ustala, poravnala svoju lila suknjicu i uputila se prema svojoj rozoj sobici. Plava kosa je viorila za njom.
- Sta cemo, Guillermo? Mora jednom saznati. - rekla je Julia. - Ne mozemo vecno kriti.
Miranda tek sto je dosla cula je ovu recenicu. "Da saznam sta?" Zanimalo ju je sta to nece da joj kazu, ali se ipak nekako bojala odgovora jer joj se cinilo suvise ozbiljno.
- I ja mislim....Miranda idi u sobu...da treba da joj kazemo. - rekao je Guillermo vec znajuci svoju cerku sta ce uraditi.
- Ok...idem...- rekla je mrzovoljno.
Tek kad su se zacula vrata Mirandine sobe zacuo se nastavak razgovora.
- Guillermo, bojim se da nece dobro podneti... Kako da joj kazemo da.... - puna iscekivanja stavila je uho na vrata kad se zacuo njen mobilni koji ju je prekinuo u sred prisluskivanja.
- Uff ubicu te ko god da si! Djavole! - ciknula je - Sta je?! - dreknula je.
-Hej ljubavi... Sta ti je? - sa druge strane slusalice se zacuo Alejandro.
Jao sta sad 'oces kog djavola, vidis da sam u poslu.
- Hej ljubavi, evo sad vecerala pa se smaram u sobi... - rekla je lazljivim tonom.
- Cinis mi se besno. Da li te prekidam u necemu? - rekao je nezno.
Necemu...? NECEMU?!?! U necemu vrlo vaznom sto sam mogla da saznam da me ti nisi prekinuo!!!
- Ne, u cemu bi? - rekla je i pozelela da lupi glavu o zid, zasto ne moze nista da mu kaze sta misli?!
- Hocemo se videti sutra? - rekao je poverovavsi.
- Pa da znas da bi mogli, ja sam mislila da... - rekla je i u tom trenutku je cula BUM od dole. Trgla se skoro da joj je ispao mobilni. Tresak je bio tako jak da je i Alejandro s druge stane cuo.
- Sta to bi?! - rekao je malo nervozan.
- Ej nazvacu te... - rekla je Miranda i spustila slusalicu dok su joj se ruke tresle.
Malo je otvorila vrata sobe, iako nije bilo potrebe da ih otvara.
- Nisam ti ja kriva sto si trosio na sve i svasta!! - mama se derala i gadjala tatu jos jednom vazom.
- A!!! Sad sam ja trosio?!?! Ko je kupovao najskuplje lakove za nokte i isao na najskuplje tretmane, pedikire i manikire i ostale gluposti?! - Guillermo je uzvracao istim tonom unoseci se u facu Juliji.
- Pa necu da izgledam ko seljanka propala! Ako zelis ici cu u prnjama po gradu nek ti se svi smeju kako ne zelis da odrzavas svoju zenu!
- Ma idi i u gacama, boli me uvo! - u prevodu oterao ju je do djavola.
- Aaaa! - Juliji je prekipelo. - Jel tako?! - rekla je trazeci razlog da vise u zivotu ne pregovore.
- Tako je! - samouvereno je rekao Guillermo.
- Veceras spavas na kaucu! - rekla je i uputila se ka sobi.
Miranda je zatvorila vrata svoje sobe dok su joj se oci napunile suzama. Iako je Barbie, dovoljno je pametna da zakljuci da se njeni roditelji razvode i najvise sumnja da je glavni motiv ove svadje, a mozda i citavog razvoda - novac. Zasto bi inace rekli "trosis na sve i svasta?"
- Nemoguce da smo bankrot...Pa tata je direktor finansija, a mama je menadzer, nemoguce da nemamo para..
Ne, nemoguce da se razvode! NEMOGUCE!

Noc je polako prolazila, a Miranda oka nije sklopila. Tek oko 4 je zadremala. Zazvonio joj je mobilni, javila se.
- Halo... - rekla je
- Izadji napolje. - rekao je Miguel i spustio slushalicu.
Miranda je ustala, izasla napolje i taj prizor koji je videla sopstwenim ocima srusio joj je snove!
- Ne, ovo se ne dogadja! Ovo se ne dogadja! - u trenutku su joj suze nakvasile obraze.
Na 10 metara od nje stajali su njena najbolja drugarica Alicia i Alejandro ljubeci se i grleci se. Miranda je osecala da joj se ceo svet srusio. Osecala je malaksalost, pala je na kolena i drzala se za glavu. Mozda zato sto je Alejandra volela svim svojim srcem. Poznaje ga celoga zivota. Bili su najbolji prijatelji, al ije to preraslo u nesto vise. Nesto vise? Ne, MNOGO vise od prijateljstva. Miranda je osecala da bi bila u stanju da da zivot za njega. Mislila je da i on oseca isto, a zaboo joj je noz u ledja cim se okrenula. A drugarica, najbolja drugarica, koja joj je plakala na ramenu kad je dobila korpu od decka zbog neke 100 puta ruznije ofucane klinke i ona se smuva sa njenim deckom! Obrisala je suze, osecala je bes, beskrajan bes i krenula prema njima.
- Kako si mogla bestidnice?! - wiknula je i odgurnula Aliciu od Alejandra.
- Miranda....Alejandro i ja smo zajedno... - rekla je i sagnula glavu.
- Molim?! Samo mi je to jos falilo! Kako mozete?! Koliko ovo traje?! - vikala je i iako se trudila da ne prolije ni jednu suzu, nije uspela, suza je suzu sustizala i spustala se brzinom svetlosti do vrelih usana.
- Dva meseca. - tiho je vratila Alicia
- Dva meseca? DVA MESECA?!?!?! Dva meseca sam ja nosila rogove na glavi!!! A ti? Sta cutis? Imas li nesto da kazes? - unosila se u facu svom decku ili...bivsem decku..
- Pa izvini Miranda, ali kad ja pokusam nesto vise sa tobom odmaknes se, i tako vec mesecima. Ja to ne mogu vise. 7 meseci smo zajedno i ti nista ne zelis sa mnom. - rekao je pravdajuci se.
Miranda nije mogla da veruje. Zbog sex-a ju je varao sa njenom najboljom drugaricom.
- Ali... - bila je zbunjena i razocarana - Ti mene nisi ni pitao. - rekla je i pogledajuci u njega kao da je on pao sa Marsa...ili sa Venere.
- Pa citaj malo izmedju redova. Ti zivis u nekom svom svetu. Shvati da barbike postoje samo u masti. MAAASTIII - razvlacio je rukom po vazduhu i reci takodje, kao da je Miranda retard.
Miranda je zinula u Alejandra, nije mogla da ga prepozna. Gde je onaj nezni Alejandro koji joj skida svaku zvezdu, pa i najvecu i najdalju ako je ona pozeli.
- Alicia dodji ovamo... - povukla ju je za ruku u stanu. Pokusala je da se smiri. - Zasto?
- Nisam mogla da gledam kako su svi srecni osim mene... - rekla je kao da je to neki normalan razlog.
- Kako si mogla biti tako sebicna? Tako....bezobrazna i ohola?! Znas da mi je on sve i .. promenila si ga! - vikala je na nju, a Alicia je sa pravom cutala. Miranda je krenula da je pocupa za kosu kada je dosao Miguel i uhvatio njenu ruku.
- Nemoj, nije vredna toga. - pogledao ju je neznim pogledom. - Hajdemo. - zagrlio ju je.
- Hajdemo mi, ljubavi, u hotelsku sobu. - rekao je Alejandro Aliciji.
Miranda se okrenula i pocela da vristi.
- Aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa!!!!!!!!
Tada je osetila nezan dodir na ramenu.
- Miranda, Miranda... - mama ju je tresla.
- A? A? Sta se desilo? - Miranda se probudila sva oznojana i uplakana.
- Nesto ruzno si sanjala. Evo ti voda. - pruzila joj je casu vode. - Sve je uredu. - Pomazila ju je po glavi i poljubila u celo. - Hoces da ostanem kod tebe?
- Neka... nema veze... - rekla je pokusajuci da dodje sebi.
Julia je izasla iz sobe, a Miranda se naslonila na zid brisuci znoj koji ju je oblio. Odmah je uzela telefon i okrenula Alejandrov broj. Ubrzo se javio. Pospano joj je odgovorio.
- Halo..- Pospano joj je odgovorio.
- Gde si ti? Jesi u hotelu? - rekla je nervozno.
- Miranda? To si ti? Ljubavi, sta je bilo? Zoves me u pola 6... Sta se desilo? - cula je u glasu da je zabrinut. Tada je znala da je ono bio samo san i plod njene maste.
- Nista sreco...Spavaj...Znaj da te volim najvise na svetu i da nikom necu dozvoliti da mi te ukrade! Nikom! - govorila mu je.
- I ja tebe bebo, najvise...Ali nesto se desilo...Pricaces mi sutra. Laku noc, volim te. - Uzvratio joj je nezno.
- Laku noc. - rekla je spustajuci slusalicu i vratila se u krevet.
Ponovo je utonula u san razmisljajuci o kosmaru koji je malo pre imala.

Alarm je zazvonio kao i svaki dan u pola 10. Po staroj navici ga je lupila, opsovala nesto sebi u bradu i stavila jastuk preko glave. Ali ta sreca nije dugo trajala, jer drugi alarm je njena mama koja dolazi 15 minuta posle alarma da je dizalicom izvuce iz kreveta. Guillermo je uveliko bio u banci na poslu, a Julia je bila kuci, zatvorena u svoju kancelariju telefonirajuci sa Hilary Duff ili nekom zvezdom. Mirandi uopste nije stalo do toga. Ni da upozna Justina Timberlake-a, ni da uhvati Williama Levy-ja za guzu, ni da poljubi Miguela Silvestrea. Jednostavno, Alejandro je jedini za nju. Tog dana kad su se smuvali za nju je muska populacija bila stana. I zenska naravno.....Cak su njeni roditelji posumnjali da je ona lezbijka jer nikad u zivotu nije bila zaljubljena, bar im to nije saopstila. Nisu znali da je njihova cerka ustvari uvek bila zaljubljena u osobu koja gleda stalno, 24h dnevno. Alejandrovi i Mirandini roditelji su kucni prijatelji. Cak i kao klinci su imali zelju da prave skandal. Jednog dana, otisli su u trzni centar "El Color" koji je beskonacno velik i prostran i sakrili se iza tobogana dok su se smejali njihovim roditeljima koji su jurcali po centru trazeci ih. Posle pola sata, prestali su da igraju "zmurke" i izasli su.
- Gde ste se vi izgubili? - Alejandro je pitao Almu.
- O moj Boze! O BOZE!! Gde ste vi bili ?!?! Jeste li vi normalni?! Hocete da se srusimo na ovaj secer, da prospem da se mravi navataju pa da mi nagrajisemo?! Vi niste uredu! - Alma i Julia su se uglas derale na decu koja su gledali u njih smejuci se.
- Mi smo se malo igrali. - rekla je Miranda.
- Igracemo se mi kad dodjemo kuci, mamicu vam vasu. - rekao je Guillermo i povukao s desne strane Alejandra, s leve Mirandu.
Kada su dosli kuci, prvo je sledilo dobrih sat vremena jadikovanja i kritikovanja na koje su oni prevrnuli ocima pa su dobili cusku preko tih nestaskih ociju te im vise nije palo na pamet da to rade. Roditelji nisu znali sta da im urade, pa su se setili da u podrumu ima dosta vinskih flasa koje su morali jedno po jedno da obrisu,da se cakli. Tate su bile inspekcija. I to nije sve, najgora kazna od svega je sto su pustili plocu iz tatine mladosti od kojih usi zabole. Takva ideja im vise nije pala na pamet.
Miranda ustvari ni nije mogla priznati roditeljima da je zaljubljena u Alejandra, jer ona to ni sama nije znala. Shvatila je to tek kada ju je Alejandro upoznao sa Anom, njegovom devojkom. Kao da se u trenutku srusio njen ceo svet, preseklo ju je nesto u stomaku. Posle je primetila da kad ga ugleda oseti leptirice u stomaku. Tacnije, u pocetku su bili leptirici, kasnije su vec postale pticurine, neki galebovi ogromni koji skacu u njenom stomaku. Osecala je zmarce celim telom kada se nadje blizu nje. A kada vidi Anu, to je bilo nesto poput "Ubicu te asfaltuso...", svaka njena rec ju je nervirala, mrzela je svako njeno delo, svaku njenu majicu, njenu kosu, njen miris, pa i njen prsten koji je, verujem, samo ona zapazila jer je vec znala sve o njoj. Alejandro i Ana su bili zajedno 4 meseca, ali posto je ona bila starija od njega jednu godinu, prva je zavrsila osmi razred, te je morala da se odseli u Monterej. To je bila najlepsa vest koju je Miranda cula u zivotu.
- Oh...ides.?- govorila je dok je gledala Anu koja zalosno prica u drustvu kako joj je krivo sto mora da ode i da ce joj svi nedostajati, a posebno Alejandro.
- Da....stvarno mi je zao drugari...Vi ste moje sve i dolazicu da vas posetim...
- Stvarno mi je zao. - TO MI RECI BEJBI!!! - Nadam se da ces se snaci tamo. - Nasmejala sam se i uputila joj lazni osmeh broj 12.
- Ne znam kako cu bez tebe. - Alejandro je krenuo da je poljubi.
- Jao! Alejandro! Sviraju nam, moramo da idemo! - povukla ga je za rukav i brze bolje ga izvukla iz ucionice.
Kad su izasli, okrenula se prema njemu. Alejandro ju je bledo gledao.
- Ko nam svira? O cemu ti to? - rekao je i pogledao ju je kao da je pukla po svim savovima.
Miranda je osecala da su reci ovog puta bile suvisne, malo se podigla na prste i spojila svoje usne ka njegovim. Sama sebi je izgledala samouvereno s obzirom da je prva krenula da ga poljubi i samim tim okoncala svoj prvi "blic" poljubac. Desetak sekudi usne su im bile spojene, bespomicno su oboje stojali dok su ucenici zurno trckarali oko njih. Tek bi se nekom omakao pogled i presao ih njim jer su svi znali da su Miranda i Alejanro najbolji drugovi...pa...celoga zivota. To je ipak nagla promena.
Odvojila je usne od njegovih. Tada je shvatila sta je uradila. On je gledao u nju.
- Ne. - rekao je.
- Oh...izvini...nisam mislila... - rekla je dok se zacrvenela u licu i sagnula glavu.
- Ma ne, trebala si ovako. - privukao ju je tik uz sebe i ponovo stavio usne na njene. Usne su im se dodirivale nezno i s ljubavlju. Tada je osetila njegov jezik u njenim ustima. Bilo joj je cudno i bojala se. Bojala se da ce on primetiti da ona ustvari ne zna da se ljubi i da ce je oterati do djavola. Ali ona ga je samo pratila. Cinilo joj se da je dosla u raj pre vremena. Posle duzeg vremena odvojili su se jedno od drugog. Otvorila je oci i videla njegove predivne usne ispred sebe. Nije smela da ga pogleda u oci.
- Sta to treba da znaci? - rekao joj je Alejandro osmesujuci se.
- Moja poruka je bila jasna, a cini mi se i tvoja. - pogledala ga je u oci i nasmejala mu se.
Citala je u novinama da decaci vole snazan stisak iza vrata pa ga je uhvatila i pocela da ga ljubi, jer joj se to svidelo. Alejandro se osecao zbunjeno, ali isto tako i zaljubljeno. Tada je shvatio da je i on nju voleo celoga zivota i da je ovo trenutak koji je oduvek cekao. Da je Ana bila samo sema, da dokaze i sebi i Mirandi ko se ovde voli. Ana je bila tu samo da bi ih spojila. I na neki nacin znali su da se bar malo svidjaju jedno drugom, jer varnice uvek postoje. Bar one male. U tom trenutku su zaculi vrisak.
- Alejandro!!!!!!!!!!!
Odvojili su usne, ali su i dalje bili zagrljeni. U soku su gledali Anu koja je stajala pored vrata puna ocaja dok je gledala njenog decka kako se ljubi sa svojom najboljom drugaricom. Ana nije mogla da veruje sopstvenim ocima. Ana je san skole. Jednom recju riba. Ona je ispalila nekoliko starijih momaka da bi bila sa klincem koji je prevari.
- Sta ovo kog djavola treba da znaci??!!

U osima Mirande se video stah kojem je malo falilo da imakne kontroli.
- Odgovori mi bestidnice!! - viknula je Ana vukuci Alejandra za rukav.
- Pa vidis valjda.... - rekao je prevrnuvsi ocima.
- Nemoj mi molim te reci da si me varao sa .... ovom?! - rekla je i pogledala Mirandu sa gadjenjem.
- Ej, lakse malo! Ona ima svoje ime, jasno?! - Alejandro ju je stisnuo za ruku.
Ana je jecala i tiho rekla:
- Pusti me....boli me....
- Bolece te jos vise ako je budes uvredila bar jos jednom. - rekao je.
Miranda je bila ponosna na njega. Decko kojeg voli je sutnuo svoju devojku zbog nje. Dobro...nije je zvanicno sutnuo, ali osecala je da se to blizi.
- Ja ne mogu da verujem sta vidim sopstvenim ocima.... - rekla je Ana i mlatila rukama pokusavajuci da se smiri. - Kako se ovo desilo? Da li ovo dugo traje? - rekla je.
- Ne. - Miranda je rekla uzurbano.
- I vise nego sto mozes da zamislis. - rekao je Alejandro misleci na to da je njihova ljubav zapravo trajala celoga zivota.
Gledala je ne verujuci sopstvenim usima. Otvorila je vilicu koja je pala do patosa, koju joj je drugarica sa strane vratila na mesto.
- Zasto jednostavno nisi mogao lepo sa mnom da raskines? Ili jednostavno da sacekas da odem...? - rekla je.
- Pa vidi... - rekao je Alejandro.
- Nije on kriv! - prekinula ga je Miranda. - Ja sam kriva, ja sam ga poljubila. Zaljubljena sam u njega. - rekla je samouvereno.
Ovo je bilo previse za Anu. Samo se opustila i pala u nazad. Drugarice su je uhvatile i pocele da joj mlate rukama ispred lica, umesto lepeze. Vratila se sebi.
- Ili ona ili ja Alejandro? - rekla je Ana i prostrelila prvo njega pa Mirandu pogledom.
- Mora da se salis. Da pustim devojku koju celog zivota cekam zbog obicne cilidersice? - rekao je, zagrlio Mirandu i okrenuo ledja Ani.
- Ako sad odes zauvek je gotovo, ne racunaj vise na mene! - preteci mu je rekla.
- Nisam ni nameravao da racunam na tebe. - pogledao ju je zadnji put i uputio se ka izlazu.
Iako nije zelela sebi da prizna, Ana se zaljubila u njega. On je bio njena prva ljubav. Svi ostali su joj bili isti, prolazni. Taj raskid joj je pao teze nego sto je mislila i obecala je da ce im se osvetiti. Samo sto je od tada mnogo proslo. Od osvete ni traga, ni glasa, kao ni od nje.
Miranda i Alejandro su otisli do grada. Setali su dugo, drzeci se za ruke i na svakom metru stajali da se poljube. Otisli su na plazu i dugo setali obalama.
- Mozes li mi reci otkud to da si me poljubila? - rekao je Alejandro sedajuci na pesak.
- Ne znam, zelela sam to. - rekla je sedajuci pored njega i gledajuci u nebo.
- Pa ne znam, ne lici mi to na tebe. - rekao je i uhvatio je za bradu.
- A zasto si ti rekao duze nego sto mislis? ....i zaljubljen sam u nju? - rekla je iako je znala odgovor, ali je zelela da to cuje iz njegovih usta.
- Znas Miranda... - pustio joj je lice i pogledao u pesak. - Ja inace ne pricam o svojim osecanjima. Naravno, volim da volim i budem voljen...ali, na neki nacin samo sa tobom osecam nesto sto ni sa kim drugim ranije nisam... Mislim da je to ljubav. Ona prava, nesvesna. Ne zelim da priznam ni sebi ni tebi, a volim te. - pogledao ju je pravo u oci. - Zaista...
- Oh... - rekla je gledajuci ga u divno plavetnilo njegovih ociju u kojima je ugledala sebe. Nema lepseg osecaja kad u ocima voljene osobe ugledas sebe. - Alejandro, mislim da sam celog zivota cekala tebe. Kad sam videla tebe sa Anom kidala sam se iznutra, vristala sam...
- Videlo se.... - rekao joj je podrugljivo, ali s dobrom namerom.
- Hehe mars, ludice. - rekla je i nasmejala se. - Ozbiljno. Mi smo sad u vezi? - rekla je.
- Da li smo u vezi? - rekao je nekako cudeci se.
- Oh...izvini, nisam htela da te gusim...samo sam mislila....Ma nema veze... - rekla je razocaravajuci se.
- Miranda, ti si bistra devojka, ne znam kako mozes da postavis tako glupavo pitanje. Naravno da smo u vezi... - rekao je poljubivsi je. Grlili su se i legli na pesak. Mirandi je svet stao. Zelela je da zauvek bude pored njega, da ga voli i ljubi celoga zivota. Cak dok je racunala, malo joj je bio ceo zivot s njim. Njegova ruka je zalutala ispod njene majice.
- Ne! - rekla je i odgurnula ga.
- Ne..ovaj, nisi shvatila....nisam zeleo da se je...da volimo ljubav...Samo sam zeleo da se mazimo... - rekao je i nevino se nasmejao.
- Hajde da ti verujem. - uzvratila mu je osmeh i zagrlila ga svom snagom. Kao da je poslednji put.
Na putu ka kuci oboje su bili srecni.Sreca se caklila u njihovim ocima. Nije bilo moguce ne primetiti. Nisu znali kako da kazu roditeljima.
- Bejbi... - rekao je Alejandro Mirandi.
- Da?
- Ne zelimda me pogresno shvatis, ali....ne znam kako da kazemo nasima... ono... Ne zelim tajnu vezu, nego.. - bilo mu je neprijatno.
- Razumem. To sam upravo ja htela da ti kazem, ali si me preduhitrio. - nasmejala se.
- Uh...dobro je....laknulo mi je... - uzvratio je osmeh.
Otpratio ju je do coska kuce i vratio se svojoj. Usao je u kucu.
- Hej...dosao sam! - viknuo je.
- Hej sine. - poljubila ga je gospodja Alma. - veceras idemo kod Gonzalesovih na veceru.
- Veceras...? Kod Gonzalesovih...? - rekao je u isto vreme i srecan i nervozan.
- Da... sto? Nesto nije uredu? - rekla je gledajuci ga.
- Ne, ne..sve je uredu..Idem da se spremim. - rekao je i odjurio na sprat.
Svo vreme dok se vozio u limuzini bio je nervozan. Kad su usli u kucu Alma i Julia su se izljubile, a Guillermo i Guido su se gospodski rukovali.
- Mama, ko je to dosao? - u rozoj suknjici i beloj majicici sa leprsavom plavom kosom niz stepenice je trckala Miranda sa osmehom. Cim je videla Alejandra zakasljala se i osmeh je opao.
- Hej sreco, vec sam htela da te zovem. Hajde, veceramo zajedno. Sta ti je? - rekla je Julia.
- Nista.... Dobar dan gospodjo i gospodine Cardona.
- Cao lepotice. - rekla je Alma. - Sta je bilo? Vas dvoje se necete pozdraviti? - rekla je gledajuci u njih cudno. - Da se niste vi nesto posvadjali?
- Ne, nismo... - rekla je Miranda.
- Nismo, naravno... - rekao je Alejandro i prisao Mirandi. Krenuo je da je poljubi u obraz koji je bio jako crven od stida.

Miranda je zakasljala kao da se Alejandro obuzda. Nije znala sta da radi. Ipak su se pre sat vremena ljubili i grlili ko ludi. Napokon je prisao i poljubio je u obraz. Oboje su pocrveneli.
-Sta je vama, deco? - rekao je Guillermo.
-Nista...sto? - rekao je Alejandro.
-Cudni ste...i to mnogo...- rekla je Julia.
-Ma cini vam se samo...- rekla je Miranda nervozno.
-Gde ste vi bili posle skole? - pitala je Alma
-U parku. - Miranda
-Na trgu. - Alejandro
Alejandro i Miranda su u isto vreme rekli. Posto su slagali oboje, samo su se pogledali dok su ih njihovi roditelji bledo gledali.
-U parku ili na trugu? - pogledali su ih sumnjivo.
-Na trgu! - Miranda
-U parku! - Alejandro
Sad su se nasmejali jer su provaljeni.
-Bolje da mi sednemo...-rekao je Alejando
Seli su za sto dok je kucna pomocnica Emilia postavljala sto. Miranda i Alejandro su seli jedno naspram drugog. Iako ih je bilo sramota nisu mogli da se ne smeskaju na svaka dva minuta. Vecera je vec uveliko trajala. Miranda je osetila blagi udarac na nozi koji je bio poslat od Alejandra. Pogledala je u njega, a on joj je namignuo i poslao sitan poljubac. U tom trenutku Miranda se zakasljala, ustala i pocela da lupa sebi po grudima. Suze su joj pocele curiti.
-Ljubavi, sta ti je?? - mama Julia je odmah ustala.
-Nista mama, zapala mi je hrana. - Miranda je sela i nastavila sa obrokom. Pogledala je u Alejandra koji se smejao ovom dogadjaju.
- Julia, sto sam videla dobru haljinu! Gucci naravno..predivna je! - rekla je Alma srecno.
- Aaaa! - odusevljeno je rekla Julia. - Sutra idemo? Moramo ici!
- Guillermo, sutra je sastanak, dolaze gospodin Jammy i gospodja Hilary iz Londona, moramo da prisustvujemo. - rekao je Guido brisuci usta salvetom.
- Znas Guido...
Mirandu i Alejandra to nije ni zanimalo. Nisu ni osecali hranu koju su jeli. Hteli su medjusobno da se pojedu. Mirandi je zazvonio mobilni.
-Bi,bip. - cuo se zvuk poruke.
-Miranda, pobogu, znas kako je nepristojno kad ti zvoni mobilni za stolom! - rekao je Guillermo.
-Izvinjavam se..ovo je hitno. - pogledala je u ekran i videla da pise Alejandro. Nije mogla da ne otvori. Brzo je otvorila poruku i sa osmehom citala.
- Musava si.
Aaaaaaaaaaaaaaaaaaa?!?!?!? Musava sam???!!!!!!!! - Miranda je raskrecila oci kao da je duha videla. Pogledala je u Alejandra koji se smejao njenoj faci. Miranda je videla da Alejandro ponovo kuca poruku.
Sta ce mi sad napisati? Da mi viri slinac iz nosa? - mislila je i nasmejala se pri samoj pomisli, ali i plakalo joj se jer nije mogla da zamisli tu situaciju.
-Salim se, bejbe, prelepa si mi. Volim te.
Pogledala ga je i nasmejala se.
-Mgh, mgh... - zakasljao je Guido. - da li mi to nesto ne znamo? - primetio je osmeh i pogled na njihovim licima. Guido se nasmejao, a zatim i ostali.
-Sta? Ne! Nismo mi! Ovaj... Idem ja! - rekla je Miranda i ustala od stola. Otrcala je do sobe, usla i naslonila se na vrata.
- Alejandro? Imas li ti nesto da kazes? - gledali su ga smejuci se.
- Idem i ja... - rekao je i otisao za Mirandom u sobu. Pokucao je i usao.
-Uh...zamalo.... - rekla je Miranda s olaksanjem.
- Mislim da znaju... - rekao je Alejandro.
- Pa kako nece znati kad mi saljes poljupce, sutas me i smeskas mi se?! - rekla je dernjajuci se na njega, ali joj je bilo drago.
- A tebi smeta? - rekao je i zagrlio je. - Moram da ti dam jedan poljubac da se odljutis. - nasmejao se i pokazao svoje divne, bele zube, za Mirandu, najlepse na svetu.
- Mislis da cu ti oprostiti zbog jednog poljupca? - nasmejala se u njegovom zagrljaju.
- Ma jel? - ljubio ju je po vratu.
Spojili su usne i nezno se ljubili. Miranda je u sebi mislila "Blazen onaj ko je izmislio francuski poljubac", a Alejando "Kako je samo lepa..."
Dole u trpezariji...
- Ne zelim da ispadnem glup, ali cini mi se da... - rekao je Guido i zacutao dok je Guillerma, Almu i Juliu presao pogledom.
- Da su se nasa deca zaljubila. - rekla je Alma. - Ako je tako ja sam bas srecna! Mogu se vencati u sali "Barum tenk", prelepo je tamo, ja sam bila. Kad biramo vencanicu? - Alma je sva ushicena pricala kada je shvatila da je svi bledo gledaju. - Bolje da ja cutim... - rekla je i pokunjila se.
- Ja ne mislim, ja sam sigurna da su se zaljubili. Pobogu, vidis te poglede... I cudni su... - rekla je Julia.
- Ne znam, mozda je to samo...neka njihova glupost. - rekao je Guillermo trazeci razlog da opravda svoju princezicu.
- Pobogu Guillermo, gde ti zivis? Ne poznajes svoju cerku. 100 posto su zaljubljeni. - rekla je Julia klimajuci glavom.
- Alejandro danas kad je dosao kuci i kad sam mu rekla da idemo kod vas gledao me je tako bledo...Ja sam mislila da su se posvadjali. - rekla je Alma.
- Nema druge nego da... - rekao je Guido.
- Da ih smuvamo! - rekla je Alma ponosno.
- Da idemo gore, Alma... - rekao je Guido.
- Aha... - rekla je Alma. - Pa dobro, to sam mislila...
- Nema sanse da spijuniram svoju cerku! - rekao je Guillermo odmahujuci glavom.
- Pa dobro, ti onda ostani! - rekao je Guido dok su on, Julia i Alma ustajali od stola. Dosli su do stepenica sunjajuci se.
- O Boze... Izvini Miranda.... Cekajte me! - viknuo je i potrcao za njima.
- Tise malo! Spavas ko top, sunjas se ko slon! - rekla mu je Julia i nasmejala se.
Nasmejali su se svi.
-Joj ala ne znate! Pa cutite malo. Dobro niste i marijaci doveli da idu s nama dok se sunjamo! - rekao je Guido.
- A ti si mi nesto iskusan u tome?! - rekla mu je Alma podrugljivo, ali kroz salu.
- Ajd' cuti! - rekao je i nasmejao se.
Polako, sunjajuci se, uputili su se ka vratima gde su se Miranda i Alejandro i dalje ljubili...